Helena Grujoski

Zdravo svima!

Ja sam Helena. Gluva sam osoba. Moji roditelji čuju, ali moj brat je gluv i uvek sam imala s kim da znakujem u kući. Išla sam i u školu za gluve, tamo sam, naravno, sa drugom decom isto znakovala. U poslednje vreme sam više upućena na čujuće, ponajviše zbog posla i kada sam pozvana da budem deo ovog projekta, tj. rada na udžbeniku za učenje srpskog znakovnog jezika na nivou A1 i A2, kao i na obuci za edukatore srpskog znakovnog jezika, mnogo sam se obradovala. Posao nije lak, ali je veoma značajan i želela bih da mu se još više posvetim. Kvalitetna nastava srpskog znakovnog jezika jako je važna jer ona obezbeđuje da polaznici kurseva nauče srpski znakovni jezik na pravi način i da zaista mogu da se povežu u komunikaciji sa gluvim osobama.

Izrada ovog udžbenika je izrazito važna i zbog toga što je rađena po CEFR-u (Zejedničkom evropskom referentnom okviru za jezike) i zato što olakšava proces uključivanja većeg broja gluvih predavača u nastavu SZJ ali i u rad na izradi različitih materijala na SZJ i u svrhu učenja SZJ.



Vojislav Đorđević

Zdravo svima!

Ovo je moje znakovno ime. Zovem se Vojislav. Gluva sam osoba, dolazim iz porodice gluvih i naravno, moj prvi jezik, jezik na kome smo komunicirali svi u kući, je srpski znakovni jezik. Potom sam upisao školu za gluve. Mislio sam da će i tamo biti kao što je bilo u mojoj porodici, da ćemo svi znakovati. Međutim, tamo me je dočekao jedan sasvim drugačiji svet, u kome se komuniciralo oralnim putem, gde su nastavnici tražili da govorimo, gde se mnogo vremena posvećivalo vežbama govora. To je za mene bio svojevrsni šok i loše je uticalo na razvoj mog identiteta kao gluve osobe. Naravno prihvatio sam i prilagodio sam se toj situaciji jer mi je bilo važno da se obrazujem i mislio sam da ću bar, nakon svega toga, izaći sa dobrim znanjem. Nažalost, nakon završetka škole shvatio sam da to nije tako i da su sve te godine uludo utrošene. Razmišljao sam mnogo o novim generacijama gluve dece koje dolaze i o tome da želim nekako da doprinesem tome da oni ne dožive iskustvo kao što je bilo moje. Zahvalan sam na prilici da putujem i da se susretnem sa mnogim gluvim osobama iz Evrope i sveta, ali i na savetima i razmenama mišljenja sa bliskim kolegama i prijateljima u Srbiji. Iz svega toga u meni se kristalisala želja da svoj doprinos dam tako što ću podučavati srpskom znakovnom jeziku, pre svega nastavnike i sve one koji imaju kontakata sa gluvim osobama, da koriste pravi prirodni jezik gluvih osoba. Na tom putu je od velike pomoći upravo ovaj udžbenik i obuka, kako bismo se osnažili da na kvalitetan način možemo da realizujemo taj plan.

Iz dosadašnjeg iskustva držanja ovakvih obuka, moram reći da to nije lak posao, pravio sam greške koje sam usput ispravljao, iz njih učio, recimo kako da rad prilagodim polaznicima, kako da iskustva iz Evrope i sveta sa kojima sam se sreo, prilagodim našem kontekstu i dr. Sada tom iskustvu mogu da pridružim i iskustvo rada na udžbeniku koje nije bilo lako, zahtevalo je mnogo istraživanja, prilagođavanja, usklađivanja, ali je bilo veoma interesantno, uzbudljivo, izazovno i naravno uživali smo radeći. Kada se tome na kraju pridoda i osećaj kada vidiš krajnji rezultat, tj. udžbenik koji smo napravili, sveukupni utisak je zaista sjajan!